Овај покрет није напор да извезе хаитијску културу у свет.
То није хаитијски покрет, амерички покрет, или покрет припада било којој нацији, етничке припадности, религији, политичке филозофије, или културе.
Почиње са нечим много једноставнијим и много више личним:
Хвала.
Рођен сам са хаитијским коренима, и то наслеђе ће увек бити део моје приче. Кроз моју музику, посебно Компа, Хаити музичка култура природно путује са мном.
Али Америка је такође суштински део моје приче.
Америка је место где сам одрастао, где сам био образован, где сам основао каријеру, и где сам добио прилике које су ми на крају омогућиле да путујем ван њених граница и искусим шири свет.
Тај допринос мора бити признан са захвалношћу.
И док сам путовао, земља после земље и град после града ме је добродошла.
Понекад је то добродошлица била значајна. Понекад је то била само особа која се поздравила.
Осмех. Руковање. Оброк. Пословни састанак. Разговор. Хотелска соба након дугог путовања. Странац који нуди упутства. Породица отвара врата. Град ми омогућава да искусим други начин живота.
Сваки сусрет је постао део мог пута.
Дакле, ова иницијатива почиње као један уметник иде назад кроз путовање свог живота да вам се захвалим људима и местима која су га поздравила успут.
Да не кажем тим земљама шта би требало да буде њихова култура.
Не да замени своју културу са мојим.
Не да извозе идентитет једне државе у другу.
Али да кажем:
Хвала што сте ме примили.
Хвала што сте ми дозволили да искусим вашу земљу.
Хвала што сте постали део мог живота.
Од личног захвалности до глобалне
Прво поглавље треба да почне са местима која имају аутентичну везу са мојим животом.
Ово су места која сам посетио, живео у, радио у, путовао кроз, или се сећам због људи сам срео тамо.
То је битна аутентичност.
Не би требало да се претварамо да имам личну везу са свим земљама на свету када то не радим.
Уместо тога, почињемо са истином.
Ово су места која су ми додирнула живот.
И враћам се, кроз музику, приповедање, пријатељство, културну захвалност, и хвала, да вам се захвалим.
Али то је само почетак.
Када ова традиција буде успостављена, круг може да расте. Остале земље могу да учествују. Други градови могу да учествују. Други уметници могу да учествују. Остале породице могу да учествују. Остале генерације могу да учествују.
На крају, оригинално лично путовање може постати нешто много веће:
Међународна недеља захвалности
Једне недеље сваке године када је човечанство охрабрено да се сети народа и места која су нам помогла на путовању и једноставно кажу: Хвала.
Кроз музику. Кроз храну. Кроз уметност. Кроз пријатељство. Кроз причање прича. Кроз културну размену. Кроз заједнички рад. Кроз руковање. Кроз телефонски позив. Кроз посету. Кроз памћење некога ко нам је помогао пре много година. Кроз једну земљу признаје другу. Кроз једну генерацију захваљујући генерацији која је дошла пре ње.
Израз може да се промени. Принцип треба да остане: захвалност.
1000-годишња традиција
Амбиција није да се створи догађај који нестаје када његов оснивач нестане.
Амбициозно је да се успостави традиција.
Моја генерација почиње. Следећа генерација га носи. Њихова деца га носе. И генерације после њих настављају да га носе.
Мандат је једноставан:
Следећих 1.000 година, требаће нам недељу дана сваке године да вам се захвалим свету.
Будуће генерације би требало да буду слободне да прилагоде музику, технологију, језике, градове, прославе и методе учешћавања у своје време. Не би требало да имитирају оснивача. Требало би их замолити да сачувају принцип.
Сети се одакле си дошао. Сети се ко ти је помогао. Сети се места која су те дочекивала. И реци хвала.
Технологија ће се променити. Музика ће се променити. Земље могу да се промене. Градови ће се променити. Генерације ће се променити. Али захвалност не постаје застарела.
Улога културе
Свака земља која учествује треба охрабрити да представи своју културу.
Када посетимо Сенегал, треба да слушамо Сенегал. Када посетимо Кину, треба да слушамо Кину. Када посетимо Мексико, треба да искусимо Мексико. Када посетимо Белгију, треба да ценимо Белгију. Када посетимо Холандију, треба да ценимо Холандију. Када посетимо Америку, треба да признамо амерички допринос путовању.
А када се прослави Хаити, Хаити треба да се прослави аутентично.
Компа остаје део мог уметничког идентитета, али треба да функционише као један музички глас који путује у пријатељству, а не као декларација да покрет припада Хаитију.
Принцип је реципрочност:
Донео сам своју песму. Делиш своју песму. Слушамо једни друге.
То је културна размена.
Америчко место у причи
Америка заслужује изричито признање.
Никад не би требало да изгледа да је међународно путовање материјализовано без темеља који су омогућили већину тог путовања.
Америка је била место где сам одрастао и образован. То је место где сам изградио каријеру. Обезбедила је могућности од којих је међународно путовање и међународне односе постало могуће.
Дакле, захвалност Америци није фуснота. То је део оснивачке приче.
Исто тако, захвалност Хаитију и даље је део приче јер наслеђе, породица, меморија и Компа помогли су обликовати уметника који је на крају путовао тим светом.
Ове истине се не такмиче међусобно. Они припадају истом животу.
Ниједна земља не поседује захвалност
На крају, Међународна недеља захвалности треба да припада човечанству.
It should never become: “Haiti thanking the world.”
It should never become: “America thanking the world.”
It should never become: “TimTim.Live teaching the world gratitude.”
Оснивачка прича је једноставно:
Једна особа је одлучила да се врати и захвали свету који је помогао да обликује свој живот.
Онда је позвао друге да раде исто.
Тако нешто лично може постати универзално.
Обећање оснивача
Не могу лично да се захвалим сваком људском бићу који ми је помогао. Не могу да вратим свако руковање. Не могу да се сетим свако лице. Не могу поново сваки разговор.
Али сећам се шта су ти сусрећи значили.
И могу да створим нешто што каже, у моје име: нисам заборавио.
Земљама које су ме примиле: Хвала.
Градовима који су ме примили: Хвала.
У Америку, која ми је дала прилике да изградим живот, успоставим каријеру и путујем: Хвала.
На Хаити, чије наслеђе и музика остају у мом уметничком гласу: Хвала.
За странце који су се насмејали: Хвала.
За људе чија се имена више не сећам: Хвала.
Онима који су једноставно поздравили: Хвала.
И генерацијама који ће наследити ову традицију:
Молим вас наставите.
Не за мене. Не за једну земљу. Не за једну културу. Али за човечанство.
Хиљаду година мандат
Једном сваке године, за једну недељу, запамтите.
Сети се људи. Запамтите места. Запамтите прилике. Запамти љубазност. Сети се путовања.
Онда реци: Хвала.
А када се ваша генерација заврши, предајте ту одговорност следећем.
Хиљаду година.
И можда, када те хиљаду година прођу, друга генерација ће одлучити да захвалност заслужује још хиљаду.